office@acibadembelmedic.rs
   
+381 60 309 1000
+381 11 309 1000
24/7
Dežurna ustanova
Koste Jovanovića 87

Arterijska hipertenzija

Arterijska hipertenzija - najmasovnija hronična nezarazna bolest sveta

Prošlo je više od 100 godina od prvih merenja krvnog pritiska u čoveka, i više od 50 godina kako se zna da hipertenzija nije definisana samo sa dva broja. Hipertenzivna bolest je bolest savremene civilizacije i prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (WHO) predstavlja porast arterijskog krvnog pritiska iznad vrednosti 139/ 89 mmHg udruženu sa brojnim komplikacijama na organskim sistemima.

Najnovija klasifikacija deli arterijsku hipertenziju u nekoliko stadijuma:
1.    normalan krvni pritisak (<139/ < 89 mmHg)
2.    stadijum I - blaga hipertenzija (140- 159/ 90- 99 mmHg),
3.    stadijum II - umerena hipertenzija (160- 179/ 100- 109 mmHg),
4.    stadijum III - teška hipertenzija (>180/ >110 mmHg)

Definisani su i posebni oblici hipertenzije:
1.    Izolovana sistolna hipertenzija (> 140/ <90 mmHg)
2.    Izolovana klinička hipertenzija (hipertenzija belog mantila)
3.    Izolovana ambulatorna ili maskirana hipertenzija i dr.

Epidemiologija - procena učestalosti hipertenzije kreće se od 1/3 do 1/2 odraslog stanovništva. Učestalost se povećava sa starenjem, a masovna pojava hipertenzije povezuje se sa načinom života i ishrane, procentom fizičke aktivnosti zastupljene u životu, nivoom stresa i promenljivim fiziološkim i biohemijskim faktorima. Na osnovu brojnih epidemioloških studija procenjuje se da u našoj zemlji jedna četvrtina odraslog stanovništva boluje od hipertenzije, a dijagnostikuje se samo polovina obolelih od kojih samo polovina uzima redovno lekove ("pravilo polovina").

Podela arterijske hipertenzije prema uzroku:

  • Primarna, esencijalna hipertenzija - multifaktorijalna bolest u čijem nastajanju su od značaja sledeći uticaji: genetski faktori, sistem renin-angiotenzin- aldosteron, povećani unos soli, neurogeni faktori, gojaznost, pušenje, velika upotreba kafe i alkohola, profesionalna preopterećenost, psihička napetost, odsustvo kretanja i fizičkih aktivnosti...
  • Sekundarna arterijska hipertenzija - poznat uzrok, a najčešće su u pitanju određena kardio-vaskularna, bubrežna, endokrinološka ili neurološka oboljenja, dugotrajna upotreba nekih lekova (kortikosteroida, estrogena, nesteroidnih antiinflamatornih lekova, ergotaminskih preparata, simpatomimetskih dekongestiva)...

Dijagnoza arterijske hipertenzije

Simptomi su krajnje polimorfni: glavobolja, vrtoglavica, nesvestica, pojačana nervoza, lupanje srca, nedostatak vazduha pri naporu, nespecifični bolovi u grudima, krvarenje iz nosa, smetnje vida, zujanje u ušima i dr. Iako je moguća čitava paleta tegoba ne postoji nijedan specifičan simptom koji bi ukazao na sigurno postojanje arterijske hipertenzije. Zato se u ambulantnim uslovima u dijagnostici bolesti koriste nekoliko merenja u određenom vremenskom intervalu. 

Pri merenju krvnog pritiska potrebno je voditi računa o sledećem:

  • osoba kojoj se meri pritisak ne treba da puši niti da konzumira kafu najmanje 30 minuta od procedure merenja;
  • merenje treba obaviti tek posle pet minuta odmora;
  • pritisak se mora izmeriti tri puta u razmaku od nekoliko minuta, a srednja vrednost se uzima kao prava vrednost;
  • merenje pritiska treba vršiti pri normalnoj sobnoj temperaturi;
  • prilikom prvog pregleda pritisak meriti na obe ruke zbog moguće razlike uzrokovane bolešću perifernih krvnih sudova.

Za merenje krvnog pritiska koriste se živini sfingomanometri, ali je moguće koristiti i kalibrisane anaeroidne manometre ili elektronske merače. Manžeta za merenje treba imati širinu od 12,5 cm a dužinu od 25 - 35 cm za normalno uhranjene osobe, dok je potrebna širina od 14 cm, a dužina od 40 cm za gojazne osobe. Membrana slušalice se postavlja na mesto gde se prethodno opipa arterija u kubitalnoj jami, a potom se pumpicom aparata naduvava manžeta 20 mmHg iznad vrednosti pri kojoj se više ne palpira puls arterije radialis. Vrednost sistolnog krvnog pritiska je ona pri kojoj se čuje otkucaj prvog tona, a dijastolni pritisak ima onu vrednost pri kojoj se gubi poslednji ton (tzv. Korotkoff-ljevi tonovi).

Kućno merenje krvnog pritiska (samomerenje) je moguće u dijagnostici i praćenju bolesti, ali su tada izmerene vrednosti uglavnom niže od onih izmerenih u ambulanti. Osoba koja vrši merenje kod kuće mora biti obučena za to od strane medicinskog osoblja i mora da zna da se krvni pritisak menja u skladu sa emotivnim stanjem, uznemirenošću, da varira u odnosu na to koje je doba dana, uzimanje obroka, pušenje, temparaturu vazduha, godišnje doba.
Pri kupovini aparata savetuju se samo atestirani, poluautomatski uređaji sa manžetom, a merenja se vrše u sedećem položaju posle nekoliko minuta odmora sa ispruženom rukom tako da manžeta stoji u nivou srca. Vrednosti 130-135/85 mmHg se uzimaju kao vrednosti koje približno odgovaraju vrednostima pritiska izmerenim u ambulantnim uslovima od 140/90 mmHg  

Ambulatorno (Holter), kontinuirano 24-časovno merenje krvnog pritiska obezbeđuje posebne podatke o 24-časovnom prosečnom krvnom pritisku, dnevnim, noćnim i jutarnjim vrednostima, a u cilju dijagnostike bolesti, praćenju efekta terapije, proceni rizika komplikacija. Indikovan je kod bolesnika sa velikim varijabilnostima krvnog pritiska u ambulanti, kod bolesnika sa graničnom hipertenzijom, kod bolesnika sa hipertenzijom ‘’belog mantila’’, kod bolesnika sa sumnjom na hipertenziju tokom spavanja, kod sumnji na epizode niskog krvnog pritiska.

Pored simptomatologije i ponovljenih merenja krvnog pritiska u dijagnostici bolesti koristi se:

  • pažljivo uzimanje istorije bolesti;
  • klinički pregled;
  • laboratorijske analize (bazične i proširene);
  • EKG, teleradiografija srca, ultrazvuk srca i druge potrebne instrumentalne analize;

Opisane dijagnostičke procedure imaju za cilj da se:

  • utvrdi visina krvnog pritska sa određivanjem stadijuma hipertenzivne bolesti;
  • utvrde sekundarni uzroci hipertenzije ukoliko postoje;
  • proceni ukupan kardiovaskularni rizik ispitivanjem drugih faktora rizika, oštećenja ciljnog organa i pratećih obolenja ili stanja;

Najčešća kardiovaskularna oboljenja koja se mogu javiti u bolesnika sa arterijskom hipertenzijom:

  • Hipertrofija miokarda leve komore;
  • Ishemijska bolest srca (angina pektoris, infarkt miokarda, iznenadna srčana smrt);
  • Srčana insuficijencija;
  • Komorski poremećaji srčanog ritma;
  • Cerebrovaskularni insult ili šlog;
  • Oboljenja perifernih arterija donjih ekstremiteta;

Shvatajući značaj arterijske hipertenzije u nastanku koronarne bolesti i cerebrovaskularnog insulta, kao vodećih uzroka smrti u mnogim zemljama, zahvaljujući merama ranog otkrivanja i dobre kontrole krvnog pritiska kod hipertenzivnih bolesnika, kao i uticajem na druge faktore rizika (gojaznost, hiperlipidemija, pušenje, alkohol, dijabetes...) došlo je do značajnog smanjenja smrtnosti od navedenih oboljenja. Optimalna antihipertenzivna terapija je smanjila za oko 40% incidencu moždanog udara, za oko 25% miokardnog infarkta i za više od 50% srčane insuficijencije.

Terapija arterijske hipertenzije

Odluka o započinjanju antihipertenzivne terapije treba da se bazira na dva kriterijuma: 1) na vrednostima sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska i 2) na vrednostima ukupnog kardiovaskularnog rizika. Terapija se sprovodi na dva načina:

  • nemedikamentnim merama (nefarmakološka terapija) i
  • medikamentima (lekovima)

Nefarmakološke mere lečenja se sprovode doživotno i nekada su samo one dovoljne za regulisanje krvnog pritiska. Predstavljene su promenama načina života i ishrane:

  • smanjenje telesne težine kod gojaznih osoba;
  • smanjenje unosa kafe i alkohola;
  • povećanje fizičke aktivnosti;
  • redukcija kuhinjske soli u ishrani;
  • povećanje unosa hrane bogate mineralima i vitaminima - voće i povrće;
  • prestanak pušenja;
  • smanjenje unosa namirnica bogatih zasićenim masnim kiselinama i holesterolom;
  • Dijeta treba da se sastoji u unosu minimalnih količina soli u organizam,1-2 gr dnevno (toliko se nalazi u dva-tri parčeta hleba koje se pojedu za 24h). U poboljšanju ukusa hrane koristiti široku paletu začina iz Sredozemlja, kao i unos rena i senfa. Kuhinjsku so zameniti sa jodiranom kalijumovom solju;
  • Potrebno je rasporediti unos hrane u nekoliko obroka dnevno (tri glavna obroka i dve užine), uz adekvatnu rehidraciju tečnošću. Od namirnica izbegavati vrste hrane za koju pacijent zna da mu škod, a preporučuje se svakodnevni unos voća i povrća posle obroka ili kao jedan od obroka. Nakon obroka preporučuje se lagana šetnja u trajanju od 20-ak minuta;
  • Obroke spremati na pari, vodi i žaru. Dozvoljen unos badema, oraha, lešnika do 30 gr dnevno (to je, na primer, tri oraha na dan);
  • Pri odabiru mesa treba izbegavati masno i crveno, a koristiti belo mesa (riba, piletina, tovna ćuretina). Unos ribe se preporučuje najmanje tri puta nedeljno;
  • Izbegavati životinjske i mlečne masnoće, a koristiti maslinovo ulje, maksimalno do litra mesečno;
  • Potrebno je izbegavati unos alkohola, posebno žestokih pića i piva, a dozvoljen je povremen unos crnog (crvenog) vina, do 2 dl;
  • Ne jesti mesne prerađevine, zrele mlečne prerađevine, konzervisanu hranu, slane grickalice;
  • Pušenje je moćan kardiovaskularni faktor rizika i njegovo prekidanje je verovatno jedina najefikasnija promena životnih navika u prevenciji niza kardiovaskularnih bolesti, kao što su srčani i moždani udar. Osobe koje prestanu da puše pre srednjih godina imaju očekivani životni vek koji se ne razlikuje od životnog veka nepušača;
  • Kao prirodna lekovita sredstva preporučuju se:

Mediteransko voće (antioksidansi), kao što su limun, narandža, mandarina, kivi; jabukovo sirće; beli luk u bilo kom obliku; čaj od kopitnjaka ili od divlje kleke; ruzmarin; glog (listovi se beru nakon cvetanja a plodovi u jesen kada sazru); semenke lana, sveže samlevene kao dodatak jelu ili salati; matičnjak; sremuš kao salata (široki zeleni listovi koji kada se izgnječe psrtima mirišu na beli luk posebno u periodu od marta do maja; kukuruz; žalfija; jagorčevina;

Fizička aktivnost: preporučuje se 30-60 minuta aerobne aktivnosti, 4-7 puta nedeljno - hodanje, trčanje, vožnja bicikla ili plivanje kombinovano s dinamičkim vežbama izdržljivosti;

Promene životnih navika treba uvesti kada god je to pogodno, uključujući i one osobe kojima je potrebna i medikamentna terapija. Njihova svrha je sniženje krvnog pritiska, kontrola drugih faktora rizika, kao i smanjenje broja i doza antihipertenzivnih lekova koji bi se možda kasnije koristili. Promene životnih navika savetuju se i osobama sa normalnim KP i dodatnim faktorom rizika, u cilju smanjenja rizika od razvoja hipertenzije;

Medikamentna terapija se započinje ako se nemedikamentnim tretmanom ne postigne regulacija krvnog pritiska, ali uvek u umerenom i teškom stadijumu arterijske hipertenzije. Pri inicijalnom izboru leka potrebno je voditi računa o drugim faktorima rizika za kardiovaskularne bolesti, o postojanju oštećenja ciljnih organa i o pridruženim bolestima. Savremene preporuke dozvoljavaju započinjanje terapije jednim lekom u maloj dozi ili sa dva leka u malim dozama sa postepenim povećanjem doze, uz kombinaciju lekova iz svih postojećih šest grupa antihipertenzivnih lekova. Svaki lek može biti prvi izbor za lečenje u zavisnosti od specifičnih indikacija i kontraindikacija.

Lečenje hipertenzije treba sprovoditi doživotno, jer ako je postavljena tačna dijagnoza, prekid lečenja kod hipertenzivnih bolesnika bi izazvao vraćanje na vrednosti pritiska od pre početka lečenja. Sa opreznim smanjenjem doze lekova može da se pokuša kod bolesnika sa niskim rizikom posle dugotrajne kontrole krvnog pritiska, posebno ako može uspešno da se sprovede nefarmakološko lečenje.

Kako unaprediti lečenje i kontinuirano uzimanje lekova:

•    Informisati bolesnika o riziku hipertenzije i dobrobiti efikasnog lečenja;
•    Obezbediti jasna pismena i usmena uputstva o lečenju;
•    Prilagoditi režim lečenja načinu života i potrebama bolesnika;
•    Pojednostaviti lečenje smanjenjem broja lekova, ako je to moguće;
•    Uključiti partnera ili porodicu bolesnika i informisati ih o bolesti i planu lečenja;
•    Iskoristiti mogućnost samostalnog merenja pritiska kod kuće i razviti strategije ponašanja (podsetnik);
•    Veliku pažnju posvetiti sporednim efektima (čak i beznačajnim) i blagovremeno menjati doze ili vrstu lekova, ako je potrebno;
•    Razgovarati sa bolesnikom o pridržavanju plana lečenja i informisati se o njegovim/njenim problemima;
•    Obezbediti pouzdan sistem podrške i praćenja kao i pristupačne cene;

SAVETI koji će Vam pomoći u održavanju postojeće (OPTIMALNE) telesne težine:

•    Jedite ČEŠĆE i MANJE obroke. Čim osetite glad pojedite, recimo, manju kiflu od integralnog brašna, jabuku ili narandžu;
•    Smanjite odlaske u restorane/picerije;
•    Recite NE desertu, ako već i odete u restoran;
•    Jedite isključivo u kuhinji i žvaćite POLAKO;
•    Aranžirajte sto sa malim brojem porcija, ali istom vrstom hrane;
•    Jedite BADEM, jer sadrži  vlakna koja blokiraju apsorpciju masnoća;
•    Nosite sa sobom kesicu CIMETA, dodajte ga u kafu ili nemasni jogurt što će sniziti nivo šećera u krvi i omogućiti "topljenje masnih naslaga u telu";
•    Ako osećate glad operite zube ili pojedite pepermint (posle njega hrana baš i ne prija);
•    U vreme kada "umirete od gladi" ZAMENITE POTREBU ZA JELOM lakom vežbom, šetnjom ili šoljom čaja, ili jednostavno pozovite dragu osobu telefonom;
•    Ako ne možete bez sokova ograničite se na čašu dnevno (neka bude "USKA čaša");
•    Ako ste navikli na dodatak "NORMALNOJ" porciji hrane, pričekajte nekoliko minuta, popijte čašu vode kako bi Vaš organizam shvatio da ste već dovoljno pojeli;
•    Koristite određene TRIKOVE: prestanite da šećerite kafu ili čaj, umesto slatkiša jedite slatko voće, pijte obrano umesto masnog mleka, počnite da koristite integralno brašno…
•    PIJENJE VODE menja osećaj žeđi za glad i ona prirodno suzbija apetit;
•    Proveravajte na tri nedelje rezultate kontrole težine i zdrave ishrane;
•    MISLITE POZITIVNO, jer je naučno dokazano da optimisti, u većem broju nego pesimisti, postižu realne ciljeve, opušteniji su i srećniji u životu