Deca i sport: Kako podstaći zdrav rast i razvoj
Brojne su studije koje ukazuju na trend smanjivanja broja dece koja se bave sportom. Tako je jedno istraživanje sprovedeno u Australiji pokazalo da se u periodu od 1985. do 2003. godine broj dece uzrasta od 5 do 14 godina koja treniraju neki sport smanjio za čak 50% kod devojčica i 30% kod dečaka (Cross T. Medical considerations for children in sport. Sports Pyisio. 2008; 3 (18-21).
Pokazano je da su ranije više bili zastupljeni timski sportovi, posebno kroz neobaveznu igru sa društvom u školi i u slobodno vreme, a takmičarski duh nije bio toliko izražen. Danas je zastupljeniji sedanterni način života, kao i nepravilna ishrana, pa je sve veći broj dece bez fizičke aktivnosti, sa prekomernom telesnom masom i gojaznošću. Međutim, pokazano je da i deca koja se bave sportom treniraju paraleno više sportova, imaju svakodnevne, vrlo intenzivne treninge koji dugo traju i deluju iscrpljujuće na njihovorganizam, što rezultira čestim povredama.
Žnačaj sporta u detinjstvu
Umerena fizička aktivnost je od izuzetnog značaja za zdravlje u svim uzrasnim kategorijama, a posebno u detinjstvu, jer pozitivno utiče na*:
- pravilan rast i razvoj koštano-mišićnog sistema i prevenciju deformiteta,
- poboljšanje telesne kompozicije,
- razvoj i unapređenje motoričkih veština,
- povećanje snage i izdržljivosti,
- jačanje imunskog sistema,
- prevenciju metaboličkog sindroma i mnogih hroničnih oboljenja,
- psihičko blagostanje,
- sniženje stresa, anksioznost ii depresije,
- povećanje samopouzdanja i samopoštovanja,unapređivanje kognitivnih funkcija.
*Archer T. Health Benefits of Physical Exercise for Children and Adolescents. J Nov Physiother 2014; 2(1-4).
Koje su preporuke za bavljenje fizičkom aktivnošću za decu od 5 do 18 godina?
Prema Američkom udruženju za srce (AHA) i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO)svako dete bi trebalo da ima umerenu do izraženu aerobnu fizičku aktivnost bar 60 minuta svakodnevno. To podrazumeva vožnju bicikla, trotineta ili skejta, trčanje, ples, fudbal, odbojku ili košarku sa društvom.
Ove preporuke se često pogrešno tumače ili zloupotrebljavaju, pa deca svakodnevno imaju iscrpljujuće, veoma intenzivne treninge, treniraju više sportova istovremeno ili se upisuju na sportove koji prevazilaze njihove razvojne sposobnosti. Nažalost, veoma stresan i izraženo takmičarski duh se preneo iz profesionalnog i na dečiji sport. Sve navedeno vodi ka nezadovoljstvu, iscrpljenošću i brzom odustajanju od sporta.
Kako da znamo da je „previše“ sporta?
Previše fizičke aktivnosti ima višestruko štetne posledice po zravlje deteta, a pokazatelji su*:
- neraspoloženo i rasejano dete,
- popuštanje u školi,
- učestale mišićno-skeletne povrede,
- česte infekcije (gornjih respiratornih puteva),
- izraženo zamaranje tokom i nakon treninga.
*(Cross T. Medical considerations for children in sport. Sports Pyisio. 2008; 3 (18-21))
Specifičnosti dečijeg organizma
Deca se razlikuju od odraslih u strukturnom, fiziološkom, neurološkom i psihološkom pogledu.
U ranom i srednjem detinjstvu je još uvek relativno nezreo sistem zatermoregulaciju, pa postoji veća sklonost ka hipertermiji, hipotermiji i dehidrataciji od odraslih. Zbog toga je potreban nadzor odraslih i obezbeđivanje adekvatnih uslova za trening (tečnost, zaštita od sunca, adekvatna oprema).
Istraživanja su pokazala da čak 40% povreda fudbalera uzrasta od 13 do 18 godina su „overuse povrede“, najčešće po tipu kontuzije i distorzije skočnog zgloba, kolena i butine (Faude O et al. Football injuries in children and adolescent players: are there clues for prevention? Sports Med. 2013 Sep;43(9):819-37).
Prelomi kostiju su češći kod dece mlađe od 15 godina, a ponavljani prelomi i povrede praćeni otokom i bolom mogu diferencijalno dijagnostički odgovarati tumorima kostiju, osteomijelitisu, Pertesovoj bolesti ili autoimunskim bolestima zglobova.
Neretko se dešavaju i povrede glave koje mogu rezultirati potresom mozga. Dokazano je da ponavljani potresi mozga vode ka dugoročnim suptilnim neurološkim posledicama (Cross T. Medical considerations for children in sport. Sports Pyisio. 2008; 3 (18-21).
Evidentno je da se mališani hronološki istog uzrasta mogu značajno razlikovati po razvojnim sposobnostima, pa je neophodan individualan pristup. Takođe, isti nivo vežbanja može imati pozitivne efekte na jedno dete, a na drugo negativne.
Zbog toga bi trebalo dozirati fizičku aktivnost za svako dete posebno na osnovu:
- pola,
- uzrasta,
- zdravstvenog stanja,
- sportske spremnosti.
Pod terminom „sportska spremnost“ se podrazumeva stanje kada razvojni nivo deteta odgovara zahtevima sporta (Purcell L. Sport readiness in children and youth. Paediatr Child Health. 2005 Jul-Aug; 10(6): 343–344).
Koji sportovi se preporučuju u kom uzrastu?
Prema generalnim preporukama postoje određeni sportovi koji se preporučuju u određenom uzrastu, ali ponovo naglašavamo da je od izuzetnog značaja individualni pristup (Purcell L. Sport readiness in children and youth. Paediatr Child Health. 2005 Jul-Aug; 10(6): 343–344).
- Rano detinjstvo (uzrast od 2 do 5 godina )
Ovaj period se karakteriše remodelovanjem telesne kompozicije u korist bezmasne telesne mase, ograničenim osnovnim sportskim sposobnostima, poteškoćom u praćenju i procenjivanju predmeta koji se kreće (još uvek nepotpuno razvijena funkcija vida), veoma kratkim održavanjem pažnje. Zbog toga se akcenat stavlja na osnovne motoričke veštine kroz igru i eksperimentisanje, a nikako kroz takmičenje. Preporučene aktivnosti u ovom uzrastu su:
- trčanje,
- prevrtanje,
- bacanje,
- hvatanje,
- vožnja tricikla ili trotineta.
- Srednje detinjstvo (uzrast od 6 do 9 godina)
U ovom uzrastu se kapaciteti za aerobno i anaerobno vežbanje povećavaju, ravnoteža i držanje su bolji, većina dece postiže zrele obrasce osnovnih sportskih veština. Počinju da uče prelazne veštine, a napredak u praćenju i proceni brzine predmeta koji se kreće je značajan, ali uz ograničenu usmerenost. Raspon pažnje je i dalje kratak, a sposobnost brzog odlučivanja i pamćenje su ograničeni. U ovom uzrastu se akcenat stavlja na osnovne i početne prelazne motoričke veštine. Poželjno je uvesti fleksibilna pravila i podstaći minimalnu konkurenciju. Trajanje treninga bi trebalo da bude kratko. Preporučene aktivnosti su:
plivanje,
- trčanje,
- gimnastika,
- početni fudbal i bejzbol,
- klizanje,
- ples,
- sportovi sa reketom,
- vožnja bicikla,
- beskontaktni borilački sportovi.
- Kasno detinjstvo (uzrast od 10 di 12 godina)
Preporučene aktivnosti su:
- svi prethodno navedeni sportovi,
- košarka,
- fudbal,
- hokej na ledu.
- Rana adolescencija (uzrast od 13 do 15 godina)
Ovo je period izraženog rasta u smislu povećanja mišićne mase i snage, kao i kardiopulmonalne izdržljivosti. Sada su jasno vidljive razlike među polovima. Kod devojčica se brže akumulira masno tkivo na specifičnim mestima, a kod dečaka je izraženije povećanje mišićne mase. Usled hormonskog disbalansa, koji je jedna od karakteristika puberteta, privremeno se smanjuje koordinacija pokreta, ravnoteža i fleksibilnost. Pažnja je mnogo bolja, kao i sposobnost pamćenja taktike i strategije. Preporučene aktivnosti u ovom periodu su:
- svi prethodno navedeni sportovi,
- za dečake atletika (trke na 100 m i 400 m, skok uvis, skok udalj)
- za devojčice klizanje i gimnastika.
- Kasna adolescencija (uzrast od 16 do 18 godina)
Razlike u telesnom sastavu i sposobnostima kod devojčica i dečaka su jasno izražene (procenat masti, mišićne mase i snage, povećanje brzine i fleksibilnosti), a pažnja i pamćenje su odlični. Preporučeni su svi sportovi u zavisnosti od ličnog interesa deteta.
Pored adekvatno dozirane fizičke aktivnosti za pravilan rast i razvoj deteta neophodna je i pravilna ishrana koja mora zadovoljiti potrebe deteta u nutritivnom i energetskom smislu. Jasno je da fizički aktivno dete mora imati veći energetski unos od potrošnje kako bi se nadoknadile potrošene kilo-kalorije i obezbedilo dovoljno energije za normalan rast i razvoj.
Na osnovu svega navedenog zaključuje se da lekari i sportski radnici koji se bave praćenjem dece sportista moraju jasno da znaju i razumeju razlike u strukturnom, fiziološkom, neurološkom i psihološkom pogledu dece u odnosu na odrasle, da adekvatno doziraju fizičku aktivnost za svako dete individualno, kao i da razlikuju uobičajene povrede od bolesti i stanja karakterističnih za dečiji uzrast. Zato i sportsko-medicinski pregledi dece sportista imaju mnogo specifičnosti u odnosu na preglede odraslih koji se bave sportom.
Dr sc. med. Marija Kostić-Vučićević,
specijalista pedijatrije
